Rasadnik Milojević

Senabija (Momica)

Omiljena jabuka kod nas. Gajila se kod nas pre nego što su turci došli na Balkan i gajena je bila pod imenom Momica, što su joj Srbi dali kad su je primili od Grka. Turci su je zatekli na Balkanu i nasledili je zajedno sa imanjima vlastele i manastira, pa su joj dali svoje ime Senabija. A Zenobija ili Sejnebija u Turskoj bilo omiljeno žensko ime, kao kod nas što je bilo Leposava, Lepa, Lepša. Turci su zamenili ime pod kojim je dotle ova jabuka bila poznata u Srbiji i susednoj Bugarskoj.

Stara domaća sorta poznata u jugozapadnim predelima Srbija, nekada rasprostranjena na celom Balkanskom poluostrvu.

Bere se u prvoj polovini oktobra. Plodovi su srednje krupni, ujednačene veličine. Boja pokožice je svetlozelena, sa sunčane strane rumena, kroz koju se probija žuta nijansa. Meso ploda je sočno, belo, slatko, mekano, bez specifične arome, ali lepog ukusa. Plodovi su dobri za stonu upotrebu u svežem stanju ili za preradu u pekmez. Otporna je na mraz, sušu, kao i na biljne bolesti, zbog čega je pogodna za organsku proizvodnju.

Kolačara (Pogačara)

Naše kolačarke mačvanske i šumadijske su izvrsne u pogledu kvaliteta i trajnosti. Grupu kolačara dopunje još jedna lepa i trajašna sorta koja se nalazi kod muslimanskih Srba u M. Zvorniku pod imenom slatka kolačuša ili jelifalme. Početkom 20. veka u raznim srpskim okruzima kolačaru su nazivali: kolačarka, koturajka, pogačara, pogačanka, noćajka, tanjirača, kolatuša, koturača.

Odomaćena sorta nepoznatog porekla. Rasprostranjena je u svim voćarskim krajevima Balkana i dela srednje Evrope (Mađarska, Češka, Slovačka). Početkom 20. veka ovo je bila jedna od najrasprostranjenijih sorti jabuka na našim prostorima, a danas je retka.

Plodovi mogu biti sitniji ili krupni, pljosnatog, pogačastog, pomalo nepravilnog oblika. Kolačara ima tanku, voštanu i čvrstu pokožicu, sa izraženim crvenim prugama. Sazreva krajem oktobra i kasnije, a plodovi stajanjem postaju ukusniji. Kolačara se u običnim uslovima može čuvati do proleća, jer tada inače tvrdo i hrskavo kiselkasto osvežavajuće meso, omekša i može i da pobrašnjavi. Osetljiva ja na čađavu krastavost.

Kablarka

Autohtona sorta nastala od francuske sorte Šampanjska renata u okolini Čačka, a sporadično se sreće po celoj Šumadiji. Plod je okruglastog oblika, srednje čvrst, visokog kvaliteta mesa, zelenožute osnovne boje pokožice prekrivene rumenilom. Sazreva početkom oktobra. Plodovi se mogu čuvati do sredine marta. Srednje je otporna prema prouzrokovaču pepelnice i čađave krastavosti.

Autohtone sorte jabuka tokom vekova u Srbiji

Rebrača

Stara domaća sorta nepoznatog porekla. Sazreva kasno u jesen, tokom oktobra. Plodovi su krupni, težine preko 200 g. Ima specifičan oblik ploda zbog karakterističnih „rebara“ oštrih rubova. Koja se pružaju od peteljke ka cvetnoj loži. Plod je žutozelene boje, sa tankom i glatkom pokožicom, koja ima masni sjaj. Stajanjem plod dobija rumenilo. Ubrani plodovi nisu odmah za upotrebu i potrebno je da odstoje mesec dana nakon berbe. Zbog mekoće ploda nije pogodna za transport.

Pogodna je za proizvodnju organske hrane, jer je relativno otporna na biljne bolesti. Ova sorta je gotovo nestala sa našeg područja.

Timočanka

Autohtona sorta, nepoznatog porekla. Gajila se na području Balkanskog poluostrva, a u Srbiji najviše u Timočkoj krajini. Sazreva kasno u jesen, a bere se posle prvog mraza, jer u tom periodu dobija najlepšu boju i plodovi se mogu čuvati čak do juna.

Neretko se dešava da poneki plod prezimi zimu ispod drveta u snegu, a da na proleće bude zdrav i sočan, kao da je tek ubran. Plod timočanke je srednje krupan do krupan, zvonasto okruglast.

Pokožica je tanka, može da bude hrapava ili glatka, zelenkastorumene do rumene boje.

Meso ploda je svetlozeleno, kiselkastog ukusa, osvežavajuće arome.

Ova sorta je relativno otporna na većinu bolesti i dobro podnosi transport. Od timočanke se pravi rakija jabukovača dobrog kvaliteta.

Budimka (čula)

Budimka se gajila na području Starog Vlaha mnogo pre nego što je stanovništvo tog područja počelo da ima dodir sa Ugarskom (grad Budim). Smatra se da ime potiče od stare župe Budima, Donjih Vasojevića, gde je Sveti Sava osnovao jednu od dvanaest episkopija („U Budimu Hram Sv. Georgija“ – danas manastiri Đurđevi stupovi), gde su na manastirskim imanjima gajene odabrane voćke i odatle razmnožavale dalje. Kaluđeri iz manastira Studenice, Pridvorice, Kovilja, Arilja itd. izvesno su ovu jabuku doneli iz susednog Budima i razmnožili je prvo na manastirskim imanjima, a posle i po celom kraju.

Stara odomaćena sorta, pretpostavlja se da je doneta sa istoka. Stablo je bujno, dugovečno, retke, uskopiramidalne krune. Plod je srednje krupan, loptastokolačastog oblika, često asimetrićan, zelenkasto-žute boje pokožice, sa sunčane strane prekrivene bledim runenilom. Meso je beličasto, čvrsto, nedovoljno sočno, slatko do blago nakiselo. Sazreva polovinom oktobra. Plodovi se mogu čuvati do kraja maja. Srednje je otporna prema prouzrokovaču pepelnice (Podosphaera leucotricha) i čađave krastavosti (Venturia inaequalis).

Budimka – klon Gradac.

Odlikuje se vitalnim, bujnim stablima, uske krošnje, obilne rodnosti. Plodovi su srednje krupni, kolačastog oblika, zelene osnovne boje pokožice sa malo dopunskog rumenila sa sunčane strane i uz prisustvo rđaste prevlake oko peteljke. Pokazuje značajnu otpornost prema prouzrokovaču čađave krastavosti (Venturia inaequalis) u uslovima kada nije vršena zaštita fungicidima.

Budimka – klon Arilje.

Najveći broj varijeteta i klonova Budimke pronađen je upravo u ariljskom području. Jedan od najboljih klonova ove sorte pronađen je u selu Mirosaljci. Odlikuje se veoma vitalnim, umereno bujnim stablima, otvorenije krošnje. Plodovi su krupni, ujednačene mase, izduženo kolačastog oblika, svetlozelene osnovne boje pokožice koja je većim delom ploda prekrivena dopunskim atraktivnim rumenilom. Izuzetno je visoke rodnosti. Ispoljava zadovoljavajuću otpornost prema prouzrokovaču čađave krastavosti.

Čulica

Autohtona sorta jabuke, sporadično se sreće na području centralne Srbije, ali najviše je rasprostranjena u gornjem delu Toplice, gde su nađena stabla stara i po 150 godina. plod čulice je sitan, težak do 100 g, zarubljeno kupastog oblika, sa tankom i dugačkom peteljkom. Pokožica je debela i čvrsta, zelenkastožute boje, sa sunčane strane rumena. Meso je belo, sočno, čvrsto, kiselog ukusa. čulica u običnim uslovima može da se čuva do maja . Stablo je srednje bujno, zdravo, dugovečno, velike rodnosti i relativno otporno ptrama bolestima. Smatra se da čulica predstavlja klon sorte budimka (čule).

Pročitajte i : Organska proizvodnja – koji predeli su pogodni

Tetovka

Na poljoprivrednoj izložbi u Beogradu održanoj 1898. godine napravila je čitavu senzaciju jabuka tetovka, koja je slična senabiji i budimki. Naša autohtona sorta iz okoline Tetova, rasprostranjena u Makedoniji, južnoj Srbiji (okolina Vranja, Leskovca, Niša), na području Kosova i Metohije, Bosne, Albanije i Bugarske. Sazreva i oktobru, ali je za upotrebu tek od novembra. Plodovi su srednje krupni do krupni, okruglasto kupasti, simetrični, izrazito suženi oko čašice. Pokožica je tanka, žilava, masna, slamasto žuta , a sa sunčane strane rumena sa voštanom prevlakom. Meso ploda je belo, krto, srednje sočno, slatko, prijatnog mirisa, bez dovoljno voćnih kiselina. Plodovi dobro podnose transport i mogu u običnim uslovima da se čuvaju do maja.U povoljnim uslovima tetovka ima veoma obilan rod, čak i 700 – 800 kg godišnje. Gotovo je iščezla sa naših prostora.

Šumatovka

Stara autohtona sorta našeg područja. Rasprostranjena je u mnogim krajevima Srbije, naročito u okolina Vranja, Toplici, srednjem Pomoravlju i na Kosovu. Ovo je prava zimska sorta kasnog zrenja. Sazreva krajem oktobra, a plodovi se mogu sačuvati čak do nove berbe.

Stablo je veoma bujno, uske, piramidakne krune. Plod je sitan (50 – 80 g), izduženo loptastog oblika, zeleno žute osnovne boje pokožice prekrivene tamno crvenom dopunskom bojom sa sunčane strane. Stajanjem pokožica postaje masn, što pogoduje dužem čuvanju plodova. Meso je beličasto, čvrsto, slatko kiselog ukusa, topljivo i sočno, karakteristične arome. Otporna je prema prouzrokovaču čađave krastavosti. Stabla u punoj rodnosti mogu da daju i po 1000 kg kvalitetnog ploda po sezoni. Može da se gaki bez zaštite i pogodna je jer se njen plod može čuvati duži vremenski period, pri čemu dobija lepšu aromu.

Zelenika

Autohtona sorta nepoznatog porekla, nekada veoma zastupljena širom Srbije, a danas je retka. Još uvek može da se pronađe u selima Šumadije, Podrinja ili Polimlja. Ova sorta je bila omiljena u narodu i opevana u narodnim pesmama. Zelenika ima krupan ili veoma krupan plod okruglasto pljosnatog oblika, svetlo zelene boje. Meso je krto, čvrsto, sočno, prijatno nakiselog ukusa i lepe arome. Sazreva u oktobru, a može da se čuva i do marta. Izuzetno je bujna, poznocvetna i visoke produktivnosti. Ima bujno i zdravo stablo sa širokom i retkom krošnjom. Visoko je otporna prema prouzrokovaču pepelnice (Podosphaera leucotricha).

Slatkara (Slatkuša)

Stara domaća sorta poznata u narodu pod nazivom Slatkuša. Danas je veoma retka, a nekada je bila rasprostranjena u Polimlju. Plod je srednje krupan, kupastog oblika i sužava se prema peteljci. Pokožica je bledo žute boje sa sunčane strane rumena. Meso je belo, slatko nakiselog ukusa, mirišljavo-aromatično. Sazreva u septembru, a plodovi mogu da se čuvaju i do marta. Ova sorta dobro i redovno rađa. Slatkara je dobra za upotrebu u svežem stanju, kao i za preradu.

Prespanka

Autohtona sorta, rasprostranjena u Makedoniji (u okolini Prespe), južnoj Srbiji, Grčkoj i Albaniji. Sazreva u drugoj polovini septembra i početkom oktobra, a plod može da se čuva do aprila. Plod je srednje krupan do krupan, okruglastog oblika sa blagim suženjem prema peteljci. Pokožica je slabije ili jače izražene crvene boje sa šarenim prugama, glatka, suva, pokrivena voštanom prevlakom. Meso ploda je žućkasto, ne previše sočno, slatko, bez karakteristične arome. Plodovi ove sorte su čvrsti i pogodni za transport. Prespanka najbolje uspeva u predelima gde su topla leta, ali sa toplim i vlažnim zemljištem. Postoje varijeteti šarene i crvene prespanke.

Kožara (Francuska renata)

Odomaćena sorta, smatra se da je poreklom iz Francuske. Početkom 20. veka bila je jedna od vodećih sorti našeg područja, a danas se još može pronaći u našim zasadima i na pijacama. Sazreva krajem septembra, početkom oktobra. Ovo je veoma cenjena sorta posebne arome i ukusa. Ima krupan plod, okruglasto-pljosnatog oblika, sa izraženom rđastom, hrapavom pokožicom. Meso ploda je zelenkasto belo, topljivo, sočno, osvežavajuće, vinsko kiselog ukusa. Plod je otporan na većinu biljnih bolesti i može da se uzgaja bez zaštite. Plodovi se u običnim uslovima mogu čuvati do januara. Stablo veoma sporo raste, ali je snažno, dugovečno u povoljnim uslovima i može da dostigne veliku visinu sa ogromnom krošnjom. Ova sorta pogodna je za organsku proizvodnju.

Kožara – klon Gradac.

Karakteriše se relativno bujnim stablima srednje otvorene krošnje, visoke rodnosti. Plodovi su srednje krupni do krupni, kolačastog oblika, rđaste boje, hrapave pokožice, izraženog kiselog ukusa, sočni i prijatne arome. Nema simptoma čađave krastavosti na listu niti na plodovima u uslovima bez zaštite. Pogodna je za organsku proizvodnju.

Kožara – klon Arilje.

Odabrani klonovi ove sorte na lokalitetu Arilje odlikuju se znatno manjom bujnošću u odnosu na standardnu sortu kožaru. Plodovi su krupni, okruglasto-kolačastog oblika, ujednačene mase, tanke zlatno rđaste boje pokožice prekrivene blagim rumenilom sa sunčane strane. Meso je žućkasto bele boje, hrskavo, izbalansiranog odnosa šećera i kiselina i veoma prijatnog ukusa. Plodovi ne opadaju pred berbu. Pokazuje značajnu otpornost prema prouzrokovaču čađave krastavosti.

Krupna kožara ovo je odomaćena sorta poreklom iz Francuske, nekada veoma zastupljena u svim voćarskim krajevima bivše Jugoslavije, a danas je retka. Bere su u prvoj polovini oktobra, a plodovi mogu da se čuvaju do aprila. Kožara ima krupan plod, okruglasto-pljosnatog asimetričnom oblika, lepog vinsko kiselog ukusa, sočno, topljivo, osvežavajuće sa karakterističnom aromom. Plod je otporan na većinu biljnih bolesti i može da se gaji bez zaštite. Plodovi kožare su čvrsti i pogodni za transport, ali dugim stajanjem gube na svežini i postaju brašnjavi. Ova sorta je izuzetnog kvaliteta i trebalo bi je vratiti u naše voćnjake.

Batulenka

Odomaćena sorta nepoznatog porekla. Nađena je u Banatu i sporadično se gajila do Drugog Svetskog rata, a danas je izuzetno retka, gotovo nestala. Plod je srednje krupan, okruglastog oblika, tanke, sjajne i voštane pokožice, belo žute boje sa sunčane strane rumen. Meso je svetlo žute boje, sočno, hrskavo, topljivo, slatkasto vinskog osvežavajućeg ukusa. Ima lepu aromu karakterističnu za ovu sortu. Ova sorta može da bude otporna na većinu biljnih bolesti, posebno ako se nalazi na brežuljkastim terenima, sa dobrom vazdušnom drenažom. Ovo je dobra stona sorta sa ukusnim plodovima, koji mogu da se čuvaju nepromenjeni do proleća.

Krstovača (Daspičanka)

Veoma stara odomaćena sorta, smatra se da je poreklom sa srednjeg istoka. Prvi put je okalemljena 1840. godine u selu Daspići kod Berana, po čemu je i dobila ime. Najviše je ima u Polimlju i u području jugozapadne Srbije, okolini Prijepolja i manastira Mileševa. Sazreva krajem septembra ili početkom oktobra i koristi se u svežem stanju ili za preradu, a može da se čuva do aprila. Plod je srednje krupan do krupan, može da bude težak i do 200 g, nepravilnog ovalnog oblika sa izraženim rebrima. Pokožica je tanka i glatka, zelenkasta, a sa sunčane strane rumena ili potpuno crvena. Meso je belo, meko, sočno, slatko, lepe arome. Osetljiva je u transportu, a plodovi mogu dugo da se čuvaju i ne gube na svežini. Otporna je prema većini prouzrokovača bolesti i štetočina.

Autohtone sorte jabuka

Šimširka

Stara domaća sorta nepoznatog porekla, gotovo zaboravljena. Plodovi su srednje krupni, sa 8 do 10 plodova u kilogramu. Plod je okruglasto pljosnatog oblika, zelenkasto rumene boje, sa tankom, glatkom i voštanom pokožicom, zbog čega može da se čuva do proleća. Meso je belo, izuzetno slatko, sočno, topljivo, posebne arome i ukusa. Ova sorta pogodna je za stonu upotrebu, ali i za preradu u džem. Ova sorta može da se uzgaja i bez zaštite. Zabeležena su stabla ove sorte stara preko 100 godina, koja su donosila preko 1000 kg ploda godišnje. Šimširka je gotovo nestala sa naših prostora.

Ovčiji nos

Stara autohtona sorta nepoznatog porekla. Sporadično se gaji na području centralne Srbije (Župe), istočne i južne Srbije (okolina Leskovca). Sazreva krajem septembra. Ime je dobila prema obliku ploda, koji je izduženo okruglast, malo povijen prema čašici, tako da podseća na ovčiji nos. Ima žućkasto rumeni plod, belog i mekog sunđerastog mesa, slatkog ukusa sa tankom voštanom pokožicom. Ovo je slatka jesenja jabuka, veoma pogodna za upotrebu u svežem stanju i za pravljenje džema. Otporna je na većinu biljnih bolesti, pa je nije potrebno prskati, što je od posebnog značaja za proizvodnju zdrave hrane.

Belojabuka

Odomaćena sorta poreklom iz Rusije. Rasprostranjena je u srednjoj i istočnoj Evropi, Sloveniji, severnoj Hrvatskoj, BIH, Srbiji i Makedoniji. U toplijim krajevima sazreva krajem juna ili jula, a u hladnijim početkom avgusta. Ova sorta se bere u više navrata, jer plodovi sazrevaju postepeno. Plodovi su okruglasti, prema čašici suženi, sitni do srednje krupni sa izraženim rebrima preko celog ploda. Pokožica je bledo zelene do bledo žute boje, tanka, voštana i glatka, osetljiva je i lako puca. Meso ploda je belo sa zelenkastom nijansom, srednje sočno, meko, fino zrnasto, kiselkastog ukusa i prijatnog mirisa. Ovo je jedna od prvih letnjih sorti odličnog kvaliteta, za ishranu i za pripremu kolača i pita.

Funtača

Veoma stara evropska sorta, francuskog porekla, odomaćena kod nas, a nekada veoma rasprostranjena na severu Bačke, u okolini Subotice. Sazreva krajem avgusta. Funtača ima izuzetno krupne plodove, oko jednu „funtu“ – do 250 g- Plod je okruglastog, asimetričnog oblika, širokog oboda na sredini, sa izraženim oblim rebrima duž celog ploda. Pokožica je glatka, masna i debela, zelenkasto-ružičaste boje.

Meso ploda je beličasto, tvrdo, hrskavo, vinskokiselog ukusa, sočno, bez karakteristične arome. Funtača je gotovo iščezla iz naših voćnjaka.

Devojačka crvenka

Ovo je stara sorta poreklom iz Češke, a zastupljena je u zapadnim voćarskim krajevima našeg podneblja, kao i u Hrvatskoj i Sloveniji. Sazreva od sredine septembra do polovine oktobra, a za konzum dospeva u novembru, pa i tokom zime. Plodovi su srednje krupni, okruglasto bačvastog oblika, tamno crvene boje. Stablo je srednje bujno. Ova sorta nije zahtevna, dobro uspeva na kamenitom području i vetrovitim predelima, pa je pogodna za gajenje u ekstenzivnim i nepovoljnim uslovima.

Masnjača

Stara autohtona sorta, nepoznatog porekla. Gotovo da je nestala sa naših prostora. Sazreva u jesen, u drugoj polovini septembra i početkom oktobra. Plodovi su srednje krupni do krupni, okruglastog oblika, suženi pri čašici. Ime je dobila po zelenoj ili svetlo žutoj pokožici prekrivenoj voštanom prevlakom, pri čemu izgleda kao da je masna. Meso ploda je ukusno, meko, slatko, sočno, bez karakteristične arome. Ovo je slatka sorta koje ne može dugo da stoji. Nekad se od nje proizvodio kvalitetan džem, ili se koristila u svežem stanju. Sklona je alternativnom rađanju, svake druge godine. Zabeležena su stabla star preko 100 godina sa obilnim rodom.

Petrovača (Petrovka)

Petrovača je najranija letnja jabuka domaćeg porekla. Sazreva krajem juna i početkom jula, oko Petrovdana, po čemu je i dobila ime. Ovom jabukom počinje sezona jabuka na pijacama. Petrovača ima srednje bujno stablo, okruglaste krošnje. Postoje varijeteti, crvena i bela petrovača, koji se razlikuju po veličini ploda i boji pokožice. Plod je sitan do srednje krupan, okruglasto-kupastog oblika. Pokožica je tanka, slamasto žute ili crvene boje. Meso je sočno, krto, slatko i prijatnog mirisa. Može da se uzgaja bez zaštite. Koristi se u ishrani u svežem stanju ili za pite i kolače.

Pamuklija

Stara domaća sorta, nekada veoma rasprostranjena u našim krajevima, a danas gotovo iščezla. Sazreva krajem juna, početkom jula. Plod je srednje krupan, svetložute boje, sa sunčane strane rumeno obojen. Meso ove jabuke je slatko, sočno i mekano, po čemu je i dobila ime pamuklija. Ova sorta je otporna na prolećne mrazeve, jer kasno cveta, kao i na većinu biljnih bolesti. Ovo je sorta dobra za korišćenje u svežem stanju, ali i za proizvodnju džema, naročito bez dodavanja šećera.

Ružica (Cigančica)

Stara odomaćena letnja sorta, koja rano sazreva, krajem jula. Stablo je srednje razvijeno sa gustom krošnjom nepravilnog oblika. Plodovi su okruglastog oblika, srednje veličine, sa tankom, tamno crvenom pokožicom, po čemu je i dobila ime. Ružica je osetljiva na fuzikladijum i zbog toga na pojedinim mestima pokožica ploda prelazi u crveno-crnu boju. Meso ploda je beličasto, ispod pokožice crveno, sa zelenkastim vlaknima, krto i sočno, kiselo slatkog osvežavajućeg ukus i lepe arome. Ima kratak period upotrebe i plodovi stajanjem gube svežinu (brčkaju se). Koristi se za konzumaciju u svežem stanju, ili za pite i kolače.

Šarunka

Ova sorta se od davnina gaji u basenu Toplice, u okolini Prokuplja. Plodovi su srednje veličine, kolačastog oblika i pri čašici malo suženi. Ime šarunka potiče od pramenasto-rumenih uzdužnih pruga na pokožici. Meso ploda je tvrdo, žilavo, slatko, lepe arome, ali osetljivo na mehanička oštećenja. Plodovi u običnim uslovima mogu da se čuvaju do proleća. Stablo ove sorte je bujno, otporno i veoma rodno. Relativno je otporna prema fuzikladijumu, kao i prema većini biljnih bolesti, zbog čega je pogodna za organsku proizvodnju. Uspeva na svim tipovima zemljišta.